Proterani od zveri, zveri postaju.
Možda mi samo nije suđeno da budem ispunjena tobom. Možda ću jednostavno zauvek ostati nepotpuna, samo započeta, nedorečena. Prozirna: kao snop plavičastog dima zauvek kružeći prostorom, uvek tu, vidljiva, ali napola. Napola vidljiva i izmešana sa vazduhom, ne samo kao dim, već kao mešavina toga što sam i toga sa čim postojim. Neispunjena vazduhom do kraja nikada, jer, zapravo, onda bih se u taj vazduh i sama pretvorila. Metaforički, ja bih se onda u tebe pretvorila, i ono što si ti od mene napravio. Ali ne, čak i kad bih to sebi dozvolila, ja to ne bih umela.
Suđeno mi je da zauvek postojim kao plavičasti dim cigarete, kao tračak svetlosti izmešan tamom, kao ljubav propraćena strahom i kao život zapečaćen smrću.
A smrt...možda je to samo znak da smo ikada postojali... A možda smo čak i svi mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.
Ko će znati...
Sve ima svoje lice i nalicje.
"Zasto se nisi skinula?? Tu se trazi meso, a ne ta tvoja dramska sekcija!" Burazer gleda nesto na tv-u, pa sam cula. Kakvo zlostavljanje, tuzno. Ja nikad nisam bila zlostavljana. :) Iako se cesto igramo toga.xD I jbg, uska sam.xD Haha, kako god to zvucalo. Uska. U.s.k.a. uskauskauska xD Znaci da ce da boliii. U cemu je fora? Taj prvi seks, zasto svi prave toliku dramu oko toga? Ne znam, mozda to kazem zato sto ga jos nisam imala, ali...to je normalna stvar, kao prvi poljubac, kao prva rec, bilo sta, najnormalnija stvar, osim sto je prvi. Ali za sve postoji prvi put. Huh, ne plasim se ja toga, naprotiv, bila sam ja smirena, aliii...saznala sam da sam uska.xDD Nebitno, poenta je, volim gaaa, voli mee..^^ Lepo je sve to...dok traje. Peace.
04.01.2011. u 23:11 | 0 Komentara | Print | # | ^ Jedna dusa krvi vrele.
Ja hocu da ga naucim da uziva u zivotu. Da ceni svaki sekund, svaki minut postojanja ovde. Ali ne znam kako. Ja volim zivot, ja uzivam ovde, ja se trudim da u svemu vidim ono najbolje. On ne. On vidi problem i onda kad ga nema. Kako da ga naucim da uziva dok stvar traje, a ne da razmislja kako ce biti kad se zavrsi? :$ Ne znam. A zelim.
Auu, postajem ljubomorna... Izlomila sam par stvari.xD Haha xD Gadno je to...Ali svejedno. Svako ima svoju cenu, a njena je nocas mala. :)
Svi se nadaju da ce bolje biti, mi cemo i dalje alkohol piti, jer ko jebe godinu Novu, kad jedva prezivesmo i smrdljivu ovu.
Nova godina nam ne donosi nista,
To je noc kao i svaka druga,
Umorna od svega lezem da spavam,
Sutra me ceka stara tuga.
Pff... Nova godina. Osecam se kao da moram da je slavim. Osecam se lepo iz razloga sto cu je slaviti sa njim, ali i ne oseca se ona novogodisnja euforija, nekako... da l' smo odrasli, ili sta je u pitanju, ne znam, ali... kao da je bilo koji petak, bilo koji izlazak veceras.. Osim sto cu ostati duze. Ne znam, trebala bih mozda da napisem svoje zeljice...hm? :) Pa hajde... Ali pisacu ih ponovo za rodjendan, jer nekako, ipak je to moja nova godina, kad udjem u osamnaestu, skoro ce to.. Al' hajde, napisacu.. Mada ih i nemam mnogo...
Zelim da ozdravim, da se otarasim ove bolestine sto me prati ceo zivot vec... To zelim najvise od svega.
Zelim da ga zavolim jos vise nego do sad, i da se ne pokajem.
Zelim da on bude sto zdraviji, jer je njegovo zdravlje u ocajnom stanju. A moji...hehe..oni su zdravi svi. :)
Zelim da mi prvi seks bude obelezen nekim meni bitnim datumom, i da ne bude skorije, rano je. :)
Zelim da prestanem da grickam nokte.
Zelim da sto vise putujem.
I jos da zadrzim uspeh u skoli kakav je do sad bio. :)
I mozda da steknem neke radne navike, iako je meni i ovako lepo, ali govore mi stariji da ce mi biti mnogo tesko kasnije..
Pa i nije to mnogo zeljica..Volim sto nemam nekakvih zelja posebnih.. A cak i da se ne ostvari sve ostalo, bila bih zadovoljna samo prva kad bi se ostvarila...
Prosla sam sever i jug, sirom pa u krug, i cega sam ostala zeljna? Pa ne bas mnogo tog, brsljana s jednog zida visokog...
Amo ergo sum.
Ne. Nije ovo pokusaj zavaravanja. Nije. Jer, znam, znam sta bih dala za par sati cutanja u njegovom zagrljaju, znam, znam sta bih dala za jednu noc kraj njega. A vreme, vreme je ono koje nas izdaje; jedina stvar koja mi je ikad zafalila na ovom svetu! Prokleto vreme! Nisam od onih naivaca koji cekaju neki budući dan i raduju se rodjendanima i Novim Godinama, naprotiv, meni vec dugo smeta to sto vreme prolazi,i mada imam neke trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde....
I samo zelim da zamolim jos ovo, da znas, ako ikada posetis moj blog:
Don't pretend to know you'll never make me cry. Just hold me, and promise me you'll try.
Otisla da spavam. I da te sanjam.
I think that's the reason why I'm still here.
Ovo je bio dan za pamcenje.
Sta se sve izdesavalo, strasno. Ali stvarno. Odavno nisam imala ovakav dan.
I zaljubljena saaaam <3 <3
I bicu odlicna na polugodistuuu!^^ I sve super! :) Krenulo me. :)
Jeste da sam ja uvek imala srece, ali ipak... poenta je da me ne napusta jos uvek. :) Odoh da jedem nesto. :)
Lazes svojim slatkim jezikom kurve svetice.
17:00
likovno.
Pisano na papiru, prepisano ovde.
Ajooj. Mrzi me da crtam nesto. Ne znam ni sta crtaju, na proslom casu nisam nista radila, a na onom pre tog nisam bila. Ajoj, frka mi da sutra ne odem u skolu. Ne volim da lazem. Ali necu. Resila sam. Prvo zbog toga sto imam toliko toga da odgovaram, a drugo sto se pomalo osecam pod pritiskom kad nekoliko puta odbijem da uradim ono sto on hoce. Znam da ne treba. On to ne ocekuje od mene, ne pritiska me ni za sta, sve ostavlja mojoj volji. U stvari, treba, nije fer tako, je on je mnogo dobar prema meni, ali poenta je u tome sto se ja trudim, dam sve od sebe. Ali kad nesto ne volim, jbg.
A ne volim da lazem. Ni da me lazu. Mada... ne znam. Kad bi me, recimo, prevario, mislim da ne bih zelela da saznam. Ne znam, mislim da ne bih. Vise bih volela da zivim u lazi, nego da se zauvek osecam povredjeno. A osecala bih se... Dok ne bih zaboravila. Njega. A do tad... ne bi mi bilo jasno. Mislim da ne bih razumela zasto. Zasto? Je l' moralo tako? Nisam bila dovoljna?
Neka. Ne zelim da saznam. Nek mu Mesecev zrak padne na usne kad krene da progovori, i neka te reci zauvek ostanu nedorecene. Ocutele. Neka ga Mesecev zrak podseti da ja, u stvari, ne zelim da znam.
"Kriva sam pred bogom i pred ljudima"
"Zauvek?", pitala me uplaseno. "O, ne", ipravih se, "zaboravio sam da >zauvek< ne postoji". Pitam se i ovo: hoce li zauvek biti ovako? Hocu li se zauvek ovako osecati? Ne znam...ne zelim...ne mogu. U redu, pogresila sam, svesna sam da jesam, ali sta sad? Ne mogu vratiti vreme unazad i ispraviti greske, to jednostavno ne ide. Cak i ako to zelim svom snagom svog bica. A uvek sam mislila da ja nemam savesti... Ali eto, ispostavilo se tako...imam je..i proganjace me...dok ne posustanem. Ali ne dam se. Necu joj to dozvoliti. Ljudski je gresiti. Samo mi je krivo sto se ovde prelomilo, sa ovim ljudima koje volim. Zasto nisam pogresila sa nekim do koga mi nikad nije stalo? Volim ga. I jako mi je tesko sve ovo. Ali...spremna sam snositi svoje posledice... mogu se nositi sa tim, sa tom vrstom bola... mogu... ja sve mogu.
Nije mi odgovarao na poruke... sinoc... i jutros isto. Odmah mi je proslo kroz glavu da nije slucajno zbog greske koju sam napravila.. Ali ne.. Nemoguce... Zaboga, kako je uopste saznao za to? Ne, ne moze biti... Ali sta ako jeste..? Ja ne znam kako bih dalje... Kad znam da sam kriva..
"Kriva sam pred bogom i pred ljudima,
al' takva mi je sudbina...
Ne misli da ponosna sam na to sto nisam andjeo.
Kad poljubim, ne zavolim,
kad prevarim, ne zazalim.
Al' samo tebi sanjam da se vratim ponovo...
Ponovo, ponovo pred tobom gresna stojim,
ponovo, ponovo za tvoju ljubav molim.."
A, da, na kraju se ispostavilo da je sve oke, da nije bio u mogucnosti da odgovori... Hm... Cista paranoja. Valjda to treba tako... Valjda zbog savesti...
Ovo je tek početak početka.
Oke, dakle, počinjem sa blogom... Moram napomenuti da sam već otkucala ceo tekst, i do za celu jednu stranicu, ali sam ga slučajno obrisala... I stvarno nemam muda kucati sve ponovo.. Jesam uvek imala strpljenja, ali nemam vremena, moram učiti nešto, a posle idem do čika doce.. Inače, ovaj post je maločas (dok ga nisam obrisala celog) govorio o tome da se nadam da sam ovde poželjna, s obzirom da sam iz Srbije, da ne vidim razlog zašto bismo nekoga mrzeli zbog rasnih i nacionalnih razlika. Zaista, da smo rođeni negde drugo, voleli bismo isto ono što sad mrzimo, i obrnuto. Kao sto govori pesma Marka Šelića "Pismo vanzemaljcu", čiji sam tekst malopre otkucala, a ne mogu ponovo. Ali otkucaću taj poslednji, najbitniji deo, u nadi da će nekome proširiti svest. Možete odslušati pesmu na youtube-u, ukucavši "Pismo vanzemaljcu".
"Ljudi umiru zbog toga, zbog slučajne lutrije,
a da su izvučeni drugde, sve bi bilo drukčije.
Voleli bi ono što sad mrze jednakim žarom,
i opet bi im bilo vredno da to plate glavom!"
Zaista, ceo tekst je fenomenalan, poslušajte.
Valjalo bi da ja sad odem da učim nešto, pa posle odoh do doce. Jooj, a mrzi me. Možda se javim kasnije. :) PozZ
